|
napokon je došao i taj utorak... dan je tako sporo prolazio, činilo mi se da traje kao vječnost... oko podneva odlučila sam se
prošetati do plesne dvorane... nakon dugo vremena... ponijela sam svoj najdraži cd, htjela sam nakon dugo vremena plesati...
stajala sam na sredini mračne prostorije kada je muzika krenula.... tako sam i ja krenula... vjerujte mi najbolji osjećaj u životu...
zaboravila sam kako to izgleda, kakav je osjećaj... zaboravila sam koliko me je to veselilo.... sjetila sam se Sam-a... koliko bi bio
sretan da me vidi da plešem, da mi se na kratko osmijeh vratio...
- Samantha, u zabludi si... više se neće vratiti.. otišao je zauvijek...- rekla sam si kada sam prestala plesati, kada sam ugasila glazbu...
- zašto si prestala?- poznati je glas dolazio iz mraka... kada su se upalila svjetla...
- mogu li dobiti odgovor zašto si prestala?- upitao je ponovno...
- Sam, što ti radiš ovdje?- upitala sam iznenađeno....
- sjedi... svakim danom sam dolazio ovdje, gledao jesi li ovdje... slušao hoću li čuti glazbu... malena, nisi dolazila... ali nakon dugo
vremena došla si i odmah zaplesala... onog dana kada si prestala plesat, kupio sam ovaj cd s nadom da ću ti ag jednom moći dati...
onog dana kada počneš slušat glazbu i plesat.... dočekao sam taj dan... malena, ponosim se na tebe....- rekao je...
- Jennifer Lopez... najnoviji cd... hvala ti....- kada sam ga zagrlila....
- znam da je voliš, i znam da je dobra za ples... sada mi reci što te je tako rastužilo maloprije?- upitao je...
- ti... mislila sam da se nikada više nećeš vratiti...- kada sam ga zagrlila...
- Samantha, to se nikada neće dogoditi... samo se nisam javljao jer sam znao da ti treba malo prostora... - rekao je
- hvala ti, volim te...- rekla sam mu....
- onda, jesi za ples?- pružio mi je ruku sa osmijehom...
- naravno..- nasmijala sam se....
Sam je kao i ja oduvijek volio ples... ali više je pisao i nogomet trenirao... jednom smo se prijavili zajedno
na natjecanje u plesu i osvojili smo 2. mjesto... 1. su bili Ben i Anna... to su brat i sestra, rođaci od Sam-a...
s njim sam u ok odnosima... od kada se ovo dogodilo, s nikim nisam baš u kontaktu... nisam baš ni izlazila... osim kada bi trebala u školu...
a i sada su na ove praznike otišli izvan grada... super su... mislim družili smo se dok smo bili klinci...
- sorry, ali morala bi sada ići...- falilo je 10 minuta do 18 sati...
- gdje ideš?- upitao me je
- moram doma, baka će se brinuti... vidimo se sutra... dođi ujutro do mene...- rekla sam...
- da, naravno... hoćeš da te otpratim doma?- upitao me je...
- ne, hvala... vidimo se, ljubim te....- rekla sam mu i krenula prema izlazu...
- i ja tebe, vidimo se...- viknuo je za mnom...
danas sam bila posebno raspoložena... nakon dugo vremena, osjetila sam sreću...
- bako, došla sam...- viknula sam nakon što sam zatvorila vrata...
- u sobi sam...- čula sam baku...
- što ti radiš?- upitala sam je...
- gledam stare slike...- kada mi je pružila jednu sliku...
- sjećaš li se ovoga?- upitala me je...
- da... za moj 10 rođendan... Sam i ja... i Rachel...- rekla sam kada sam se zamislila....
- nedostaje ti?- upitala je...
- da... i to puno....- odgovorila sam...
Rachel je moja polusestra... upoznala sam je sa 7 godina... to je kćer od moga oca... živjela je sa mnom i bakom do moje 14 godine...
starija je od mene 5 godina... kada je završila školu i pronašla posao izvan grada, otišla je i više se nije vratila....
- nego, bako.... morala bi sada ići... kao što znaš Marco se danas vraća...- preokrenula sam temu...
- zar je to danas? ajme, skroz sam zaboravila... idi, ali nemoj doći kasno...- rekla je
- ne brini bako... poželi mi sreću...- rekla sam joj sa smiješkom...
- napokon sam vidjela taj smiješak... neka te dragi Bog čuva, dušo...- rekla je
- idem ja... volim te bako...- poljubila sam je i otišla...
srećom danas nije bilo toliko hladno kao proteklih dana... pomalo sam koračala prema školskom igralištu... već sam mogla vidjeti veliko stablo...
ne pamtim kada sam dolazila tu.. to stablo nešto znači.... tu smo se upoznali Marco i ja.... kada sam ugledala nekoga tko stoji ispod njega....
Marco... kada sam se još približila zastala sam... krenuo je prema meni...
- ne boj se..- rekao je tiho...
odjednom je sve nestalo... samo smo postojali on i ja.... nakon dugo vremena čujem njegov glas.... vidim njega....
približio mi se još više... suza mi je potekla niz hladno lice...
- malena, ne plači....- obrisao mi je suzu...
osjetila sam njegov topli dodir na svom licu... nisam se mogla pomaknuti... nisam mogla govorit....
odjednom sam ga zagrlila... osjetila sam njegovu toplinu na sebi.... čvrsto sam ga zagrlila... čvrsto sam ga držala uza sebe...
tako sam bila sigurna da neće otići...
- nedostajao si mi...- tiho sam mu prišaptala na uho...
- i ti meni...- rekao je....
odjednom pogledala sam mu u oči... bile su obasjane mjesečinom... sjajile su se kao i onog dana kada smo se upoznali...
suza je ponovno potekla...
- nemoj plakati...- rekao je...
- ovo su suze radosnice... toliko si mi nedostajao...- ponovno sam ga zagrlila....
nakon što su se malo slegle emocije, sjeli smo na klupicu pokraj drveta... tišina je vladala...
- zašto si se vratio?- napokon sam ga upitala...
- zato jer mi je sve ovo nedostajalo... žao mi je...- kada sam ga prekinula...
- nema ti što biti žao...- rekla sam...
- ima... ostavio sam te onda kada sam ti bio najpotrebniji... sada ti obećajem.. ako budem ikada otišao, to će biti onda kada bude
doista sretna...- rekao je...
- molim te nemoj me više ostaviti...- rekla sam mu kada sam ga ponovno zagrlila....
- obećajem da ću uvijek biti uz tebe...- prišaptao je...
- hvala... mali, volim te.... volim te, my friend...- rekla sam mu kada sam se nasmijala...
- i ja tebe malena... i ja tebe, my friend...- rekao je...
- želim te gledati uvijek sretnu..- rekao je kada mi se zagledao u oči...
- i ja želim biti sretna...- sreća mi je pokucala čim mi je tebe vratila...- rekla sam mu...
odjednom je zapuhao hladni vjetar... hladnoća je prostrujala kroz mene da sam se stresla... zagrlio me je...
- people always leave- kada je nastavio...
- but sometimes they come back- nakon čega je nastala tišina....
uvijek sam se osjećala sigurno u njegovom naručju... odjednom je rekao....
- gdje ćemo sada?- upitao je...
- možemo do mene... baka bi te htjela vidjet...- rekla sam...
- ajme bakica.... hajmo, jedva čekam je vidjeti...- rekao je....
cijelim putem smo razgovarali... o tome gdje je sve bio, što je radio.. što sam ja radila...
ali više sam voljela da njega slušam, jer bilo je zabavno i zanimljivo... nisam htjela puno pričat u vezi sebe, jer nije baš zabavno....
- bako vidi koga sam ti dovela...- kada sam joj pokazala na Marca.
- mladiću...- kada je poljubio....
- pa kako si mi najdraža bakice...- upitao je kada smo sjeli...
- dobro, hvala na pitanju... napokon si se vratio... iskreno, falile su tvoje svakodnevne gluparije..- na što smo se nasmijali...
- samo sam vam radi toga falio?- upitao je zezajući je...
- ne zezaj....- rekla je pomalo ljutiti, naravno glumila je da je ljuta....
baka je u blizini Marca uvijek izgledala kao dijete... ponašala bi e kao dijete... u prisutnosti njegovoj kao da bi iz nje i
zašlo ono dijete koje cijelo vrijeme ćući u svima nama....
- djeco, ostavljam vas...- kada se baka ustala...
- hvala vam bako, ali ja bi trebao sada krenuti doma...- kada se i on ustao...
- zar već ideš?- upitala sam ga...
- da, moram.... moram se raspakirat... a i već je kasno...- rekao je...
- ok, vidimo se sutra, ok?- upitala sam...
- da, naravno...- rekao je kada je poljubio baku i mene...
- drag dečko..- rekla je baka...
- da... my friend...- rekla sam gledajući sa prozora njega kako odlazi....
- idemo li spavati?- upitala je baka...
- da naravno... laku noć bako...- rekla sam nakon što je krenula prema svojoj sobi...
- laku noć dušo, neka te anđeli noćaš čuvaju... ugodni snovi...- rekla je kada me je poljubila u čelo...
- i tebi bako...- rekla sam...
|
